Imao je 15 dana problema s jednjakom, davali smo mu samo suplemente u tečnom obliku, da preživi. Mentalno je očuvan i u neku ruku je apsurd da su deca s ovom dijagnozom čak i natprosečno inteligentna. Međutim, još nije progovorio jer nema rad vilicom zato što ne žvaće hranu. Nije ni prohodao jer čim stane na noge, rane se otvaraju. Oko njega ne sme ništa da bude čvrsto i gotovo niko ne sme da ga pipne. Čim ga neko dodirne ono malo kože što nije u zavojima može da pukne. A ako ga neko malo grublje dodirne, kao što bi recimo moglo neko dete ako se igra s njim, koža bi i pod zavojima mogla da pukne. Voli da se igra, ali igračke, naravno moraju da mu budu prilagođene – mekane, da nemaju tvrde delove, ništa na šta bi mogao da se povredi – ističe Milena i podseća da je, nažalost, bolest terminalna, oboleli pre 30. godine izgube bitku za život, a nekada i u ranom detinjstvu usled infekcija. Na to je, kaže, rak kože malte ne izvestan.
Gledam svoje dete u lokvi krvi, svaki dan, svaku noć i ne mogu ništa da učinim. Dajem sto posto sebe, a njemu je sve gore. Gledam ga kako se trese od bolova, pruža mi ruke, a nemoćna sam – kaže za Kurir Milena Putica, majka malenog Viktora iz Beograda, koji je rođen sa strašnom dijagnozom bulozna epidermoliza ili ti narodski “dete leptir”. Ovo retko gensko oboljenje znači da koža nema elastičnost i puca na najmanji dodir, a nedugi život ta deca provode u bolovima i neopisivim mukama. Zato svi mi sad treba da pomognemo! Da olakšamo muke mališanu!
Viktor će uskoro imati godinu i po dana, a svaki dan od njegovog rođenja je pakao. Bukvalno. Za mališana, za porodicu.
– Nekad mislim da je i preteško opisati kako izgleda naš dan. A kamo li ga pregurati. I tako svaki. Ujutru najpre moramo da proverimo sve rane, da otvorimo sve zavoje, a svega 20-30 odsto površine njegovog tela nije u ranama. Ima najteži oblik, te rane su bukvalno kao opekotine najvećeg stepena. Bule, od kojih je i naziv ove bolesti, su zapravo plikovi koji mogu biti ispunjeni providnom tečnošću ili krvlju. I svaka ta bula mora što pre da se probuši iglom, kako se ne bi ne samo punila, već kako se ne bi podizala sve veća površina kože. Najviše se povredi tokom noći, spontanim češanjem, okretanjem u snu. Na to dovoljno je da posle sna naglo otvori oko i pukne mu rožnjača jer nema kolagena i elastilnosti i potom ne može da gleda po dva-tri dana – priča Milena i nastavlja:
SAMO JEDAN KOMPLETIĆ ODELA KOŠTA 250 EVRA Viktor mora da nosi i specijalnu odeću – onu bez šavova, kako mu ti šavovi ne bi otvarali rane. A nju nabavljaju u Velikoj Britaniji.
– Ekstremno je skupa, pantalone koštaju 100 evra, majica isto toliko, dok su rukavice 50 evra. Dakle, komplet je 250 evra, a naravno moramo da ih imamo više jer dete mora da se presvlači. A i prerasta stvari. To su ekstremni troškvi. Sami kupujemo, molimo da nam neko donese, a često imamo i problema na carini jer to tretiraju kao zavoje, pa nas uslovljavaju da treba neka apoteka da uveze što sve dodatno komplikuje – kaže Milena.
– Svaki dan moramo detaljno da ga previjamo, kupamo i sređujemo da ne bi došlo do infekcije i sepse od koje može i da umre. Sve to traje tri do pet sati i zavisi od toga koliko ga boli i koliko plače, pa neretko moramo da pravimo pauze da bismo ga smirili. Rane budu otvorene i po nekoliko dana. Ne srede se jedne, a već su se pojavile nove. Deca s ovom dijagnozom su uglavnom na morfijumu i trodonima da bi podnela bolove, a mi još uspevamo da se održimo na brufenu. Ne dajemo mu morfijum da ne utičemo na njegov mentalni razvoj.