Moja kuma radi u kiosku i svaki put kad dodjem ostavim joj bakšiš i malo namignem, te smo češće počeli namigivatoi dok nismo se jednog dana našli u park, počela neka
kišica i predložio sam joj da se sklonimo kod mene u stan. Seli smo, popili kafu i počeo sam da joj bacam komplimente kako se zaoblikovala u pozitivnom smislu
Pre 5godina pomogao sam jako puno bratu moje supruge da sa porodicom ode za Nemačku sa porodicom. Bili su jako siromašni. Srce mi je puno i drago mi je da su se izvukli. Mi smo lepo živeli i živimo ovde bez ikakve želje za odlaskom. Problem nastaje posle nekih 6 meseci od njihovog odlaska. Od tada do danas oni su u konstantnom takmičenju sa samim sobom (oni misle sa nama). Prošle godine smo bili na odmoru na Kipru. Posle toga oni isto. Ove godine išli smo za Italiju i oni isto. Oni od kako čuju gde idemo i oni rezervišu tamo. Konstatno se javljaju i govore šta su koliko platili a nas to zaista ne interesuje. Nikog ne zamaramo šta koliko smo mi platili da bi te informacije očekivali od drugih. Da ne zaboravim, pre 2 god kupili smo automobil, posle 6 meseci oni su kupili isti samo u drugoj boji. Ne znam šta više da kažem i šta da uradim. Ah da, ljudi… robot usisivač su kupili isti kao mi!