Nakon porođaja, došla sam kući gde me je dočekao pakao… Porodila sam se carskim rezom pre 8 meseci jer sam morala, ne svojom voljom. Još u bolnici su mi se sve žene divile kako sam jaka, hrabra s obzirom da mi je to prvo dete. Dobro podnosim bolove, dobro se
držim itd. Kada sam izašla iz bolnice i došla kući dočekalo me to da bukvalno nisam imala gde leć. Odmoriti se. Došla sam kući sa bebom, dočekala me hladna i zabacana soba u kojoj sam spavala i boravila (živim u zajednici), bez posteljine na krevetu. Svi ukućani su mi se tako divno divili kako sam jaka, “kao da se nije ni porodila” tako su govorili. Smeškala sam se, zahvaljivala, a toliko me to u
dubini duše boli. Boli me što mi niko od 7 ukućana nije rekao Halo ženo, porođena si carskim rezom, ni konce nisi povadila, lezi, odmaraj, evo ti čaj, evo nešto pojedi. Toliko me boli neljudskost ovih ljudi ovde. Boli me što sam bila primorana sve sama sebi pripremit
Taj dan sam do 3h ujutru ležala u krevetu, misleći o tebi, gledala naše slike, mislila o tome kako si dobar, ma pravi čovek za primer, ljudina, i da ovo što ti se dešava, nisi zaslužio. Želela sam da se oporaviš, pa da opet kao i svih 30 godina unazad preko leta dođemo baki i tebi u selo, da skupljamo šljive, da ti praviš rakiju, baka džem i slatko. Da opet osetim onaj miris, poseban miris u vazduhu kad dođem tamo. Žalila sam i patila što posete nisu dozvoljene vikendom, a ne samo utorkom i petkom od 13h do 13.30h. I taj poslednji naš petak što sam bila, videla sam koliko ti je značio. 29.jula u 8.59 mi je mama javila da si preminuo ujutru u 5.45h Duša mi se na pola raspala, boli evo i dalje. Idem niz ulicu ka stanu, penjem se uz stepenice, a znam da tebe tamo više neće biti, boli još više. Nema više kad pozovem baku da pitam šta radi deka, daj da ga čujem. Velike ljubavi ne umiru deko, Voleću te zauvek. Nedostaješ. Kao što bi ti rekao- duša dekina ❤