Jedna cudna zena krenula na mene… Živim u jednom gradu u BiHi radim u prodavnici šminke i kozmetike. Prije godinu dana došla je jedna tamnoputa žena koja je htjela kupiti puder. Nije našla svoju nijansu, pa nas je sve optužila da smo rasisti. Zamisli,
dođeš u stranu zemlju u kojoj živi bjelačko stanovništvo i usuđuješ se da ih pljuješ jer ne nabavljaju za tebe pudere. Pošto se danas sve što bijelci
urade smatra rasizmom nisam smjela ništa učiniti. Samo sam zvala poslodavca. Inače imamo punu slobodu da bahati kupcima zovemo obezbjeđenje.
Za razliku od mojih roditelja koji žive po principu “baci ga, kupićemo ponovo”, meni je toliko žao da bacam nepojedenu hranu i uvek gledam da pravim manje porcije, da ne kupujem nešto ako znam da ga neću skroz pojesti, a čim vidim da je neka namirnica blizu isteka ja nađem neki recept i napravim jelo sa tim (npr. juče sam od otvorene pavlake napravila piletinu u krem sosu od pavlake, a pre toga sam od 3 trule banane ispekla hleb sa bananom — “banana bread”). Često se desi da, ukoliko napravim veću količinu, pozovem momka ili neku drugaricu pa podelimo večeru. Prosto mi je toliko žao sa bacam hranu jer se osećam bahato, pogotovo kad se setim da neki nemaju ni za tu bananu i pavlaku.