Razmišljala sam o samoubojstvu jer mi djete ima autizam. Nije djete ništa krivo, volim ga, to sam ja rodila ali ne mogu više ovako živjeti. 13 godina nisam spavala, stalno me tuče, grebe, grize i pravi haos u javnosti. Neku noć mi nije cijelu noć dao spavati, kada zatvorim oči, on mi ih krene otvarati i tući me po glavi. Znam da će me puno njih osuditi, ali ne znam stvarno šta više da radim. Imam osjećaj da ću psihički oboljeti. Prije par mjeseci je jednu djevojčicu na cesti počeo tući i vukao je za kosu, jedva smo ga odvojili od nje. Nigdje nikada ne idemo, obitelj mi ne dolazi, jer mu smetaju ljudi u kući i svih tuče i grize. Ne smijem ni ja nigdje izaći jer mi ne da. Ako osjeti da me nema, napravi haos. Ne sjećam se kada sam iz kuće izašla. Ne smijem.
Suviše vremena provodim razmišljajući o prošlosti i budućnosti, zapravo najveći deo dana i tako svakog dana. Najmanje živim u ovom sada trenutku. I ne samo to, već to preterano ramišljanje mi oduzima toliko vremena za obavljanje nekih svakodnevnih stvari, remeti mi fokus, koncentraciju, crpi mi energiju, a ja ne umem da se oduprem svemu tome i onda samo pustim da mi dani prolaze tek onako. Osećam se loše, osećam se nervozno, napeto i besno, najradije bih pobegla iz svoje kože usled ovolikog nezadovoljstva koje me preplavilo.