Udala sam se za bivšeg dečka moje najbolje drugarice. Bio je dobra prilika. Lijepo nam je u braku. Njih dvoje nisu raskinuli , imali su svađu, nekako se on meni počeo javljati. Ona je uvijek imala više sreće u
životu od mene. Nisam bila ljubomorna samo sam željela da i mene bar nešto krene i godilo mi je što mi se javio. Ni meni ni njemu nije neka ljubav, dobro se slažemo. Al činjenica je da sam je povrijedila i da je dugo patila . To me tek sad boli, ne znam zašto. Nije nikad ni meni ni njemu ničim pokazala šta o tom
misli i kako se osjećala samo se pokupila. Moj suprug i dan danas ima neke njene tipične izjave , uzrečice. Nedavno je slušao neke pjesme Celtic Music I to je njoj specifično njemu nije on voli rep. Ne znam šta da više mislim
Nisam ljubitelj dece. Svoje volim najviše na svetu, al sam i pre porođaja bila svesna kolika je to žrtva i briga potrebna. Muž je insistirao, molio, obećavao da će on uzeti porodiljsko. Rodila sam zdravog dečaka, porođaj prošao odlično, posle 3 meseca se vratila na posao. Suprug je prvo bio zatečen, al kad je video da se vraćam morao je on da preuzme brigu. Drugi mesec je i bukvalno je nepodnošljivo slušati njegovo žaljenje i slanje poruka dok sam na poslu. Kao da je osuđen na robiju, a ne svesno izabrao. Ne znam šta da radim, njegovo prenemaganje mi ubija volju za životom. Nadam se da će kad dete malo poraste prestati, uhvatim samu sebe kako razmišljam o razvodu.