Kada sam saznala (videla sopstvenim očima) da moju najbolju drugaricu vara muž, a želela da ostanem van cele te priče, u kafiću sam upoznala jednu devojku i platila joj 3000 dinara da ode kod moje drugarice
kući i kaže da je njen muž vara sa njom. Pritom je devojka plavuša, kao i njegova ljubavnica. Moja drugarica nije nasilna, pa sam znala da devojka neće biti ni u kakvoj opasnosti. Da skratim – uspelo je sve
bez bilo kakvog incidenta. Ono što je smešno, jeste što je, kada ga je drugarica izbacila napolje, njen muž otišao kod ljubavnice, pa kada je shvatio da ona stvarno nije bila u njegovoj kući, vratio se i vikao mojoj drugarici: “Neko te je lagao! Nije ti moja Jasna došla na vrata, nego neka druga!”
Život mi je stao otkad sam saznala da je moja bolest (može biti) progresivna. To traje evo već dve godine. Ne živi mi se. Ne vidim ništa lepo u budućnosti, niti joj se radujem. Ne mogu imati dece, partnera i porodičan život. Moja porodica potajno osuđuje što ne nalazim posao (fakultetski sam obrazovana), a ja ne mogu da preguram dane bez posla, a kamo li sa poslom. Novi nivo boli su mi 20-e, gde se sestre i drugarice udaju, a ja sve to posmaram, znajući da nikad neće doći red na mene. Ne mogu se osvrnuti ni na karijeru, jer zbog slabijeg zdravlja nemam toliko snage. Neki logičan sled je da se zaposlim, ali džaba mi i to kad sam u sebi duboko nesretna. Ne znam ni da li bih izdržala… Ne želim ostati sa starim roditeljima u malom gradu, a bojim se živeti sama i raditi u glavnom gradu (iako sam tu studirala i živela sama). Pre sam želela mnogo stvari, sad želim samo da umrem. Nisam znala da sve ove emocije postoje, niti da bih mogla doći u ovo stanje. Mnogo sam uplašena.