E sad da vratim vreme… Prvo što bih uradila posle srednje škole je, ne fakultet,nego prodaja ne inosti! Tim parama bih išla kod psihijatra i izlečila psihoze,poremećaj ličnosti,depresiju i anksioznost. Naravno,rekla bih porodici doviđenja za sva vremena. Iznajmila bih neki stan i počela život ispočetka, sa sve novim
imenom i prezimenom. Ispravila bih kičmu, stavila fiksnu protezu, trenirala,dovela izgled do savršenstva, imala vozačku dozvolu,naučila da vozim biciklo i plivam,išla na časove engleskog i nemačkog. Naravno tu su i izlasci i šminka i garderoba. O putovanjima da ne pričam. Posle bih bila stjuardesa. Realnost: imam 23
godine,obnovila 3.godinu a vidim i opet ću, ovo što studiram nemam pojma,izašla jednom u životu, deblja nego ikad, nemam društvo,dečka,nikad nisam napustila zemlju, nemam nijedan hobi, i još uvek živim sa porodicom. Gde mi je ova pamet onda bila?
Moj prijatelj je bio na vrhuncu karijere, posao u stranoj kompaniji, na odličnoj poziciji, sa ogromnim prihodima. U tom periodu njegovom ocu je potvrđena dijagnoza tumora na mozgu uz leukemiju sa kojom se bori godinama. Prijatelj ni sekund nije razmišljao, napustio je posao i odlučio da se bori zajedno sa svojim ocem i zajedno da prođu kroz sve to. Godinu dana kasnije, mogu da kažem da je njegov otac pobedio opaku bolest, dočekao unuče i da se uspešno oporavlja od svega. Strašno naporan i stresan period za njih, ali su istrajali u borbi. Ponosan sam na mog prijatelja i na odluku koju je doneo u tom trenutku da napusti posao i bude uz svog oca. Volim da se držim rečenice: “dobro se dobrim vraća” i nadam se da će pronaći opet dobar posao, za sada jako teško ide, ali držite mu palčeve.
