Jedne večeri smo se vraćale sa treninga, bila je zima, smrklo se rano i videla sam da nam u susret ide pijan čovek koji se jedva drži na nogama. Uplašila sam se i nesvesno joj rekla: “Joj, hajde da pređemo ulicu!” Okrenula sam se ka njoj, ona je stajala gotovo
nepomično, oči su joj sijale od suza i usne su joj se skupile i tresle od plača. Gledala sam je kako gleda svog oca koji je nije ni prepoznao, kako na pola metra od nje prolazi mrtav pijan, bukvalno bazdeći na urin, sav ofucan, nikakav… To je trajalo svega par sekundi ali meni kao da je trajalo večnost. Kad je prošao,
sela je na zemlju i jednostavno se slomila, plakala i nije mogla od sramote da podigne glavu da me pogleda. Zagrlila sam je i rekla da to nije njena sramota. Smirila se. Ali kad god legnem da spavam, setim se njenog pogleda i sve me zaboli što sam joj rekla da pređemo ulicu. Nisam znala. I žao mi je.
