Kada sam imala 17 godina isla sam sa drugaricama na more. Jedno vece smo planirale da odemo u izlazak u jedan klub. Spremile smo se i otisle. Posto smo tada bile maloletne obezbedjenje nije htelo da nas pusti sem te
jedne drugarice koja je imala tada 20. Jedan lik iz obezbedjenja je rekao da ce nas pustiti ako budem sp…. sa njim. Pristala sam, odveo me je negde iza, uradili smo to i stvarno su nas onda pustili. U tom trenutku sam se osecala nekako mo no
jer sam nam obezbedila ulazak u klub, ali danas kada imam 24 osecam se odvratno sto sam to uradila. Ponovila sam to u tim godinama jos par puta kad je zatrebalo, ali sada kada sam odrasla i iz ove perspektive kajem se zbog toga.
Završila sam osnovne i master studije na vreme. Radim posao koji volim i zadovoljna sam uslovima. Može se reći da sam veoma ispunjena sa svojih 27 godina. Ne kapiram potrebu rodbine i prijatelja da se petljaju u moj život u smislu ee sad dečko, pa udaja, pa deca. Dala sam im do znanja da me ništa od toga ne zanima, ali uporno misle da ih lažem i da sam zapravo usamljena i neispunjena. Koliko god sam se trudila da nađem nove prijatelje uvek se nađe neko ko mi na ovaj način ispira mozak. Više čovek ne može naći ni normalne prijatelje.
