Kad sam bio mali bio je jedan mali Albanac u zgradi

Kad sam bio mali bio je jedan mali Albanac u zgradi. Živeli su baš, baš bedno. Po ceo dan je bio kod mene. Igrali smo se zajedno, moja majka ga je hranila, oblačila mu moje tople čarape jer su njemu uvek bile pocepane. Moja baba im je uvek slala tegle džemova, ajvara, kriške sireva, i sve što bi majka

napravila i umesila, jer oni bukvalno đnisu imali da jedu. Nismo mnogo pričali, ja srpski, on albanski ali smo se nekako razumeli. Gledali smo Nindža kornjače na vhs kaseti, Popaja, igrali Segu2. Mnogo sam ga

voleo. Jednom sam bio kod njega, spremio mi je neki slatkiš sa brašnom, šećerom i uljem. Meni je to bio najlepši slatkiš na svetu. Desio se rat, on je pobegao sa Kosova, ja sam u centralnoj Srbiji. Često se setim njega i voleo bih da je uspeo u životu.

Osećam se oslobođeno! Dve godine zavlačenja od strane budale koja radi na kruzeru i obećava da me voli, jedva čeka da se vidimo i budemo zajedno. Kako do toga nije dolazilo stalno bih ga opravdavala: korona je, nije spreman, stidljiv je. Juče slučajno saznam da istu stvar obećavao još jednoj devojci. Kao da sam se probudila iz sna i iluzije u kojima bih opravdavala sva njegova ignorisanja kada je kod kuće. Ljubav je zaista slepa, ali drago mi je da sam se (iako malo kasno) dozvala pameti. Kako dobar osećaj. Od sada fokus samo na sebe i najbliže ljude. Ovo me je povredilo i biće teško da se ponovo opustim i verujem nekome, ali me je i oslobodilo. Ovo najviše pišem kao upozorenje. Devojke MOLIM VAS nemojte napraviti istu grešku. Ne pravdajte ga ako ne može da provodi vreme sa vama jer zapravo ne želi. Ja sam zahvaljujući prijateljima iz ovoga izašla jaka, ali nemaju svi takvu podršku.

Loading