Došla sam sa ćerkom iz grada. Znala sam da će zaspati čim dođemo kuči. Namestila sam krevet i smestila malu da spava. Legla sam pored nje i zaspala. U neko doba noći os tila sam kako me nečije ruke pi aju po gru ima. Osetila sam da pokušava da mi otvori usta. Pošto je televizor ostao uključen, a kad sam otvorila oči, videla sam oca mog muža, muž inače preko radi da nam obezbedi bolju budućnost, svekar pokušava da mi na ije onu stvar u u a. Iznenađeno sam ga pogledala. Rekao je: Samo otvori usta. Onako pos ana, nisam ni znala šta radim
Htjela sam puno djece, kada sam rodila, shvatila sam da sam zapravo bila jako NEZRELA, (jer sam rodila mlada) i veoma loše organizovana. Koliko god mi srce željelo drugo, shvatala sam da jedva izlazim na kraj sa jednim, i tu je ostalo. Sada imam 34, moja kćer 14, a moja kolegica isto godište, rodila prije godinu dana. Konstantno mi se žali na umor, neispavanost, i da je jako joj teško uskladiti sve obaveze, još joj čuvaju i bake i deke malog. Taman sam nekako i zaboravila kako je to imati malo dijete. Hvala joj što me svojim kukanjem podsjeća. A ja mogu da spavam dokle hoću, da idem kuda hoću, dijete mi samostalno, pomaže mi, dobra je u školi. Pričamo o svemu, zezamo se, ona mi je centar svijeta. Tako da kada sve sagledam, baš mi je nekako drago da nemam više djece. Idemo nas dve gradom, ruka pod ruku, a oko mene djeca plaču po trgovinama, bacaju se, vrište, trče, skaču, minute mira mame nemaju. I onda kažem, hvala ti bože što ja ne moram ovako. Eto iskreno.
