Jednom muževom prijatellju odlučim da dam šansu iako sam ga prvo odbila zbog “šta će ljudi reći”. Pošto je muž odsutan zbog težine svi njegovi prijatelji su i moji pa sam sa jednim otipla na čaj. Bilo sve u redu, razgovarali. Vreme za polazak, on odlazi do šanka, nešto promrmljao, i udaljio se. Kako sam shvatila,
otišao da plati račun. Izašli iz kafića, i krenusmo, kad će on meni: “Hej, pa jesi ti platila svoj čaj? Nisam video da si prišla šanku. Ja sam svoj platio.” Zaprepašćena, od sramote se vratih, i dadoh pare za čaj. U redu je ako neko voli da se plati pola-pola,
ali je sasvim u redu da mi to stavi do znanja, a ne ovako da se izblamiram. Ovo me je totalno odbilo a i inače nisam nešto oduševljena. Da li je moje razmišljanje površno? Da li da mu dam još jednu šansu?
Danas dok sam se vozila autobusom sam shvatila, koliko mi zapravo nedostaje kontakt sa netaknutom prirodom, onako divljinom. Šume i sunce. Došlo mi je da izađem i krenem da se valjam u zelenoj travi pokraj puta. Jel moguće da sam toliko života protraćila, ne samo ja, većina nas, na buljenje u ekran? Fali mi priroda više nego leb da jedem. Moram da odem negde, poludeću.
