Kako sam maznula 100€ da me ne primeti niko… Jednom prilikom sam bila u užasnom škripcu sa novcem. Bukvalno nisam imala jesti, a plata mi je trebala leći tek za 4 dana (svu ušteđevinu sam tog meseca dala za lečenje svojoj majci). Odem sa ujakom da ostavi nešto svom kumu, uđemo mu u dom i u jednom
momentu se nađem sama u sobi u kojoj na stolu stoji kutija i u njoj gomila novca – sve evri. Malo ispod kauča viri novčanica od 100 evra, ljudi je nisu ni primetili da je tu zapala. Kažu: “Prilika čini lopova”, ali ja
nikada takve prilike ne bih iskoristila. Uzela sam tih 100 evra i vratila u kutiju sa ostalim novcem. Tačno, taj novac bi mi i te kako pomogao do plate, ali ne bih mogla živeti sa saznanjem da sam ukrala nešto. Radije ću biti praznog stomaka, nego se prevrtati noću po krevetu od nemira i krivice.
S jednim likom sam se znala površno i iz viđenja, i iznenada smo se počeli družiti pravo puno. Kunem vam se, ja se najviše osjećam kao dama kad sam s njim. Nikad ništa “veliko”, ali sve te male stvari (pridrži vrata, pusti me da prva naručim, donese mi jaknu, pričuva kišobran, nađe mi taxi..) su razlog zbog kojeg se osjećam posebnom. Napomena da nam je 16 godina, i da je ovako odgojen momak u našoj generaciji zaista rijetkost. Evo hoću ovdje ovako anonimno, ali glasno da mu kažem: “Hvala ti puno što se pobrineš da ti se najbolja prijateljica osjeća tako posebno na tih par minuta, vjeruj da mi poprave dan..”
