Nikad nisam bila sretnija nego kad sam sefu spucala otkaz u lice, izabrala sam da budem domaćica. Nema lepšeg osećaja nego da rasporedis svoj dan i noc po želji. Muževljev posao nam dopušta takav luksuz. Pored toga kad stavimo na papir koliko smo rashoda imali, mojim ostankom kuci dobrano zaradimo (o deci vise ne brine
niko sem mene, spremam domacu hranu, imam vreme za odlaske u velike markete, sama posredim kucu). Iskreno bas me briga osuda komšiluka, rodbine itd, ja se naspavah, prolepsah i bez lažne skromnosti podmladih. Brak nikad bolji, deca srećna, ja odmorna, 0 tenzija… Ponosno kazem da sam domaćica full time. Čak od hobija (slikanje) tu i tamo uvek nesto pretekne da se nadje
Situacija danas, dođem sa posla poljubim ženu decu, nikoga ne cimam ni za šta, postavim sebi da jedem, supruga gleda tv, deca skaču sa kreveta u susednoj sobi ustanem dođem opomenem ih lepo, pitam je da li je gladna, pošto nije kažem pripazi na decu skaču da se ne povrede, ništa 5minuta ručam pošto sam mrtav gladan, čuje se udarac plač, supruga ne reaguje dolazim uzimam dete udarilo glavu, iznerviram se malo sam povisio ton, sreća završilo se sve okej, legnemo žena očekuje izvinjenje što sam vikao na nju, pitam za šta što sam vikao bez razloga, od nje očekujem samo da pripazi decu dok sam na poslu ništa više, nikad nisam zahtevao ništa više, evo je ćuti nemam nameru da se izvinim jer ne znam za šta bi se izvinio, a ovo nije prvi put, prosto je nemoguće razgovarati s njom, stalno mora biti u pravu za sve i izvrće činjenice, ne znam šta da radim.
