Čula sam majku šta govori čika Tomi… Moja majka ima običaj kad neko dodje da me otera u svoju sobu, pa tako kad dodje tatin prijatelj Toma, pa čak i kad tata nije kod kuće on dolazi. Ne dopušta mi da sedim
sa gostima čak sam odbačena iz njenog društva, pa nisam znala zbog čega to radi. Nisam smela da radim ništa protiv nje, ali sam se osudila da prisluškujem razgovor, ništa posebno nisam čula bili su tihi, vrata su
bila zatvorena ali se čuo stol od dnevne sobe, nisam mala da baš ne znam šta se tu dešava. Kad je otišao čika Toma pitoh je šta ste radili unutra, udarila mi je šljagu i rekla da nisam ništa čula i da sam mala glupača koja izmišlja svašta
Odrasla sam u imućnoj porodici i moja majka je uvek želela da izgledam elegantno. To možda i ne zvuči kao loša stvar, ali bila je. Od kako sam krenula u vrtić, pa sve do kraja srednje škole, morala sam oblačiti skupu odeću koja, po njenim rečima, nije smela da se pocepa i isprlja. Svi drugari u trenerkama i majicama, skaču i igraju se, a ja u suknji, košulji i blejzeru. Izgledala sam kao starija žena, a ne dete. Da ne pominjem koliko sam ismevanja pretrpela, kao i namerno cepanje odeće od strane druge dece, gde je majka na kraju krivila mene što je neka stvar iscepana. Sada kada živim sama i zarađujem svoj novac, nema mi ništa lepše nego obući trenerku/helanke/farmerke i neku opuštenu majicu. A i zabole me uvo za majčine kritike mog odevnog stila. Napokon mogu izgledati kako želim, čak iako to nije “ženstveno i elegantno”.
