Moja sestra bliznakinja i ja smo se udale istog dana za rodjenu braću. Samo što je njen muž mnogo lepši ali to sam skontala tek posle par godina valjda kada mi je moj muž dosadio i
kada su me u vatile lude lutke. Često na našim okupljanjima gledam u njega i zamišljam ga u svojoj postelji kako leži preko mene i radimo one stv ri. Sestra me je provalila koliko gledam u njega i nekoliko puta me je opomenula ali uvek sam se izvlačila da se zamislim i da gledam kroz njega a ne u njega. Ja
jednostavno ne mogu da prestanem da mislim na njega poludela sam. Sestra i ja smo kao jedno,jednojajčane smo bliznakinje i samim tim znate koliko smo vezane.
Razumem potenciranje priče o psihoterapijama i celoj toj grani, šta više interesanta mi je. Ali, ljudi, kako ja da se već na prvoj ili drugoj terapiji otvorim pred nekim i pričam o svemu što me muči kad nisam taj tip ličnosti. Pa jedva sam počela da budem slobodna pred dečkom posle šest meseci veze, a tek posle više od godinu dana bez okolišanja mogla da mu govorim neke lične stvari. Sa druge strane, ko mi garantuje da je taj neko profesionalan i da sve ostaje među nama. U poslednje dve godine nema ko nije postao psihoterapeut, a ko zna kakve ličnosti se kriju iza tog imena i zvanja. Čak i da je sve crno na belo i da se uveriš da ima to zvanje, opet ti niko ništa ne garantuje i ideš na sopstvenu odgovornost da tvoja životna priča procuri negde ili da te još više psihički uništi ako ne budeš umeo da prepoznaš ko je naspram tebe.
