Mama me je ostavila tako što mi je rekla da ne može zbog toga što se greškom udala i rodila dete da ispašta ceo život i da me vuče kao teret i da zaslužuje život. Bolelo je jako, imala sam samo 8 godina. Tata mi je život posvetio, platio fakultet, kupio kola, skoro mi je rekao da sam nešto najlepše što mu se dogodilo. Pre dva dana je majka došla na vrata da moli za pomoć jer ju je muž izbacio iz kuće. Nikoga ne mrzim ali sam tada po prvi put imala želju da nekoga pljunem. Tata, hvala ti.
Smatram da svako u životu ima izbor i svako sebi bira život. Porasla sam u siromaštvu, bilo je dana kad se kući jela samo pašteta i pio livadski čaj. Počela sam raditi sa 14 godina i nisam prestala do sad. Fakultet sam sama platila i prije 10 godina otišla u inostranstvo da radim. Našla sama posao online, spakovala 1 kofer i otišla. Gomila mojih poznanika, takođe siromašnih nije ni pomislo da ode vani raditi, kažu “Nije to za mene.” A sad kad sam konačno doma, imam svoj stan, kola, ok posao, mogu se opustiti i poći na odmor ili večeru u restoranu sa porodicom kažu mi “Lako je vama, vi ne plaćate kiriju/kredit/dugove..” -PA RADILA SAM! Kao konj-svaki dan po 10-12h godinama, dok su oni pričali “Nije to za mene” i radili od 7 do 3 za 300€ i jedva spajali mjesec. 10 godina kasnije isto tako žive! Shvatite, sudbina se bira! Ne možeš birati zdravlje, ali možeš birati siromaštvo, sve je na tebi!
