Stalno se žalila kako je “uhvatilo” onda mi je rekla da imam dva minuta inače je udata i majka

Upoznali smo se na poslu. Standardno – ima 40 i nešto godina, udata je – muž i dvoje dece. Smerna i verna žena, reklo bi se. Klinci dobri u školi. Muža je retko spominjala. Ima dobru poziciju na poslu – oko nje uglavnom koleginice i jedan pomalo feminizirani kolega. Iz nje je izbijala neka stalna nervoza. Nije bilo teško pretpostaviti šta joj nedostaje. To što je usledilo je trajalo zaista dugo. Bio sam uporan. Korak po korak. Kafa na poslu, sedenje pored nje na sastancima, ali bez da se pravim pametan ili šarmantan. „Slučajno“ smo se vraćali kući istim prevozom. Par puta nas je nevreme nateralo da na povratku kući sednemo u neki kafić. Vremenom su suknje bivale sve kraće i tesnije. Zapravo je imala ekstra gu.u. Prekrštene noge su sve ređe skrivale. Volela je crne čarape i štikle. Sve češće sam viđao čipkane detalje na njoj. Male su joj gru.i, pa je no.ila uglavnom izreze koji su pokazivali lepi vrat.

Prošlo je dosta vremena, ali ja sam bio strpljiv. Bila je zima i klizalo se. Bili smo na nekom sastanku izvan firme. Krenuli smo nazad i držala se za moju nadlakticu. Naravno, nosila je štikle i uvek kada bi se okliznula, sve čvršće se hvatala za mene. Sastanak smo inače ranije završili, pa sam predložio da svratimo negde na kafu. „Slučajno“ smo prolazili baš pored jednog od “fensi”, “butik” hotela. Ušli smo, raskomotili se. Sama je tražila čaj sa rumom – duplim. Brzo se opustila. Sve se više smejala i sve češće se „pridržavala“ za mene. Kaže „uhvatilo je“. Došlo smo nekako i do poljupca. Osećao sam joj alkohol u ustima. „Hoću da me je.eš, sada i ovde“

Moja cura je imala malog maltezera kojeg sam ja dao u azil. Bilo me je sramota da me društvo vidi kako šetam s njom malog maltezera. Ja, muškarčina od 195cm i 95kg, crne kose i brade da šetam tu malu igračku? Cura mi je danima neutješna jer ne zna gdje je pas. Njoj sam rekao da se vjerojatno nekako išunjao navečer iz kuće dok smo spavali i pobjegao. Oblijepila je cijeli grad plakatima, ali ja sam bio pametniji pa sam to obavio tako što sam tu večer dao psa prijatelju da ga odveze dok mi spavamo. I to u potpuno drugi grad, rodni grad tog prijatelja koji se taman vraćao svojima doma, a grad udaljen 340km od nas. Tako da nema vajde od toga što je plakate oblijepila u našem gradu. Sad moram i ja glumiti da sam tužan zbog tog dlakavog smrada, a napokon nam je stan čist, mirisan i nema odvratnih dlakurina po namještaju. Ajde da je imala kakvog Rotvajlera, pravog psa, a ne tog plišanog stvora. Napokon mir u stanu bez da to stvorenje skače po meni. Fuj. Nitko sretniji od mene.