Jednom me udario kada me video sa komsijom na motoru… Imali smo 22god i bili mozda 5,6 meseci u vezi. Video me je na motoru od komsije(imao je tad oko 45god, zna me od kad sam imala 5god da odma sklonim pitanja), koji je hteo da me provoza jer je kupio novi motor, i u tom trenutku kada nas je video on
se odigao na zadnji tocak i prilikom spustanja malo je falilo da padnemo. On je zakocio a moj muz je dotrcao poceo da urla na njega i gurao ga na, ivici tuce je bilo.. A onda se okrenuo ka meni, samo me pogledao besno i lupio mi samar, tresao se ali vise od straha za mene, i urlao da li sam normalna i kada je
rekao onako razjaren ”I sta bi bilo da si pala? Sta bi onda radio a?” to je to bilo to, kupio me za ceo zivot. Kada vidite u osobi toliki bes i strah zbog sanse da se vama nesto desi, shvatite koja je to ljubav.
Iskreno mi je preko glave razmišljanja većine da se ljudi, nakon što postanu roditelji, više ne vrednuju kao jedinke. Većina je u fazonu: “Ma kako god da ti je – nije bitno. Patiš? Pa šta? Ne gledaj sebe, gledaj dete. Moraš sve samo zbog deteta. Gutaj suze, ne budi u depresiji, crtaj osmeh i ako ne želiš, glumi sreću… samo da detetu bude lepo. Ti ćeš se već snaći.” I te reči budu upućene i majkama i očevima. Zar je moguće da je osoba većini vredina samo do trenutka dok ne postane roditelj? Posle toga je nebitna i samo na dete mora misliti, a ni malo na sebe? Uporno dobija osude i pored toga što prolazi kroz težak period, samo zato što, u očima drugih, ta osoba sama po sebi više nije važna. Jadno!
