Moja supruga htela da ugostimo mog starog prijatelja… Moja supruga se zove Nikolina, mlađa je od mene godinu dana. U braku smo tek nekoliko godina, ali se zabavljamo još od srednje. Jedne večeri, dok sam nezainteresovano menjao kanale na televizoru, zazvonio mi je telefon. Broj mi nije bio poznat, ali sam svako javio, misleći da me zove neki klijent. Sa druge sam čuo poznat glas. Bio je to moj prijatelj Peđa, koga poznajem od detinjstva, i sa kojim sam se družio sve dok se on posle osnovne škole nije odselio u Holandiju. Kako u to vreme internet nije bio svima dostupan, mi smo izgubili kontakt. Međutim, sudbina je htela da se ponovo sretnemo. Njegov poziv me je jako obradovao. Dugo smo pričali. Peđa je arhitekta, koji vodi uspešan studio enterijera. Bio je razveden već godinu dana. Nikolina je predložila da ga pozovem na večeru, da proslavimo ponovni susret i da upozna moju porodicu, što sam i uradio. Dogovorili smo se da sutra uveče dođe do mene.
Taj dan je brzo prošao, jer sam bio okupiran kupovinom namernica, pića, čišćenjem stana dok je moja supruga pripremala zakusku i glavno jelo. Kako se vreme približavalo, bio sam sve nervozniji. A onda se čulo zvono na vratima. Otvorio sam vrata, a ispred mene je stajao Peđa, sada visoki muškarac, sa par sedih u kosi, uređene brade, u odelu, sa flašom pića i buketom cveća u rukama. Nakon zagrljaja, uveo sam ga u trpezariju, gde je čekala moja supruga. Upoznali su se i svi smo seli za sto.
Veče je prolazilo uz dobru hranu, dosta pića i razgovora o starim dobrim vremenima. Ni Nikolini nije bilo dosadno, jer se bavila istim poslom kao Peđa, pa su imali puno zajedničkih tema. U jednom trenutku, dok su Peđa i Nikolina razgovarali, primetio sam da se gledaju nekako… čudno… To je bio pogled koji kod Nikoline dugo nisam video. Oči su joj sijale dok se smejala njegovim šalama. Kao da je bila očarana dok su se njihovi pogledi sve češće susretali. On je u par navrata spustio pogled niz njeno telo, diskretno, ali opet vidljivo. Vrlo brzo sam to pripisao piću, da mi se pričinjava, tako da sam nastavio da uživam u večeri. Došlo je vreme da se rastanemo. Ispratio sam Peđu do vrata, gde smo se, uz pozdrav, dogovorili da se uskoro ponovo vidimo, čim se malo oslobodim obaveza.
Konkurisala sam za posao i pozvali su me na razgovor. Sad se bojim da će me primiti na posao jer me je uplašilo to da li ću se snaći. Drugo, dolazim iz malog mesta, nemam radno iskustvo i imam osećaj da će me koleginice koje tu već god rade prosto “progutati” svojim znanjem, iskustvom i očekivanjima. Mislim da im nisam dorasla. Ispašću glupa i spora. Trenutno nigde ne radim ali su kolege bukvalno 10 klasa iznand mene. Neka mi dragi Bog pomogne, mnogo se bojim da se ne obrukam.
